Етнолошка обрада појма "ЈАЈЕ" - Милина Ивановић-Баришић

(Лингвистичку обраду појма "јаје" можете погледати овде.)

 

Јаје представља савршенство облика, симбол настанка живота и инспирација је многим народима за настанак митова и легенди. Мит о настанку живота из јајета познавали су Феничани, Вавилонци, Египћани, Индуси и други. Како је, према веровању, извор живота, оно је и његов симбол, па и средство којим се донекле на живот утиче. Код многих народа јаје има важну улогу у култу и магији, као и у радњама и обичајима који су повезани са мртвима и загробним животом.
У хришћанству се симболика јајета региструје релативно касно и у вези је са бојеним јајима која се почињу помињати тек од XII, а у Србији од XVI века. Бојење јаја примарно је везано за Васкрс, један од највећих хришћанских празника, мада је употреба јаја важна и у неким другим празницима и обичајима (Беле покладе, на пример).
Народна предања почетак бојења јаја везују за Христово васкрснуће. Према једној легенди, мироносица Марија Магдалена се Понтију Пилату обратила: Христос васкрсе. На његов коментар да ће се то десити када кокошка снесе црвено јаје одговорила је  пружајући црвено јаје које је донела.
Да је обичај бојења јаја касније уведен у обичајну праксу указују и сазнања да га у појединим планинским крајевима Србије ни током педесетих година XX века нису познавали (Црна Трава, на пример). Са друге стране, обичај бојења и шарања јаја, у крајевима у којима је познат, толико је срођен са прослављањем Васкрса (и неких празника с њим повезаних) да се чини да потиче из најдубље старине. 
У народној традицији Срба јаје као симбол живота представља средство уз чију се помоћ живот ствара, потпомаже и одржава. Заступљено је у многим обичајима, веровањима и магијским радњама. Тако се, рецимо, породиљи јаје стављало у недра и провлачило кроз одећу због веровања да ће јој то помоћи да се лакше породи  (једнако лако као што кокошка снесе јаје). У народу се веровало да, осим на плодност људи, јаје утиче и на плодност усева и стоке. „Снага“ јајета се повећавала бојењем у црвену, боју крви, која је у народној традицији поистовећивана са животом. Стога су јаја у пролећном циклусу празника, који почиње Васкрсом а завршава Духовима (Светом Тројицом), најчешће бојена у ову боју.
Када се помене бојено јаје прва асоцијација је Васкрс (Ускрс, Велигден, Велигдан). У многим местима бојење јаја није ограничено само на период око васкршњих празника. Постоје локалне разлике у броју јаја, времену и начину њихове припреме. У неким крајевима се одмах припреми онолико јаја колико се сматра довољним за подмиривање празничних потреба, а другде се боја у којој су се бојила јаја за Васкрс чува, па се накнадно обоји додатна количина (ако је потребно), или се бојење обавља новоприпремљеном бојом.
Јаја се брижљиво припремају и боје са посебном пажњом. У пролећном циклусу празника јаја су део међусобних даривања. У основи обичаја је магијска симболика радости постојања и одржавања живота. Када се узму у обзир сви празници и обичајне радње везане за бојење и употребу бојених јаја, јасно је да је овај период у појединим крајевима трајао и по седам седмица.
Обично се издваја јаје које се за Васкрс прво обоји. Њему се у народу придавала особита магијска моћ, веровало се да брани од болести, од сваког зла, да чува стоку и усеве. Отуда и специфично поступање приликом његовог бојења. Уобичајено је да се прво јаје боји у црвено, а обично је то било оно јаје које је кокошка снела пре сунца на дан када се боје јаја (мада постоје локалне разлике). Водило се рачуна да не пукне током бојења јер се тиме кући ускраћује заштита. У кући се „чува“ до следећег Васкрса, када се „уништава“. Прво обојено јаје се назива стражар (Ресава), чувар, чуварак, чуваркућа (у селима Срема и Баната), крсташ (Пећ), страшник (Призрен), а познато је и као чувар, чувара, измамак, чуваркућа, чувадар, крсташ. Овом јајету се приписују магијске моћи и сматра се да ће укућане задесити велико зло уколико оно пукне. У Србији је постојало и веровање да лоше обојено јаје представља рђав знак, али и да се бојење јаја може урећи. Због тога су се жене трудиле да не помињу време „рада“ са јајима. Уколико би се догодило да неко буде присутан, покушавале су да одврате пажњу посматрачу, али и да причама појачају интензитет црвене боје на јајима.
Бојење и шарање јаја у народу се до недавно сматрало светом радњом. Дан у недељи, као и део дана погодан за бојење, одређени су обичајним правилима која су се преносила с генерације на генерацију. „Ритуално чисте“ особе (старе жене или невине девојке) биле су најпогодније за овај посао.
Најчешће се боје кокошија јаја, а постоји веровање да боју боље примају она јаја чија је љуска тамнија, али и она које снесе црна кокошка или кокошка тамније боје. Негде се пре бојења јаја перу у млакој или сланој води, потапају у расо или у раствор стипсе, а некад ритуал прате и одређене магијске радње. После бојења јаја се, још увек врућа, бришу вуненом крпом натопљеном зејтином или кожицом од сланине како би добила сјај.
До недавно јаја су најчешће била бојена у црвено. Најстарија и најпознатија сировина коришћена за бојење је броћ, а помиње се још у XVI веку. Временом га је заменило варзило, а у XX веку и анилинске боје. Биљке и њихови делови (руј, метвица, кора од шљиве или трешње, млечика и сличне биљке које могу да испусте боју) такође су се користили за бојење, али њихова употреба није умањила важност црвене боје.
О значају који се придавао црвеној боји сведочи и обичај да особе које су биле у контакту са мртвацем (тиме и у додиру са смрћу) обнављају животну снагу оброћавањем руку (обичај је био познат у селима Мајдан и Рудник код Горњег Милановца). Руке је требало да оброћи и жена која ставља кокошку на јаја (јер на тај начин продужава живот), она која се припрема да боји пређу, мушкарац који полази у сетву, итд.
Јаја се шарају и воском. То је тзв. батик техника за коју је потребно много вештине и умећа. На јаје се накапље восак који се након бојења скида, па прекривени делови остају необојени. За наношење воска користи се шараљка.
За шарање се може користити и лишће које се уљем или беланцетом причврсти за јаје. Јаје се стави у танку чарапу (која фиксира лист), а потом боји, односно кува у жељеној боји. Лишће се скида и на тим местима остају белине. Користи се лишће детелине, руже, пелина, навале (због облика и симболике). Ускршња јаја се често украшавају хришћанским мотивима (распеће, ускрснуће, слике манастира, цркава, а чест је и мотив крста, нарочито на чуваркући).
Најпознатији васкршњи обичај је туцање јајима. Изводи се једноставно, удари се врх о врх (шода о шоду). Онај чије се јаје не разбије добија разбијено као награду, а веровало се да ће имати више среће у наредној години. Према веровању, најтврђе јаје је проносак (јаје које кокошка прво снесе). Пошто је било и „варања“, пазило се да неко не подметне дрвено или тзв. наливено јаје.
Деца су се за Васкрс играла тако што су јаја разбијала гађајући их из даљине металним новцем, каменом или котрљајући друга јаја (слично као у игри кликерима). Позната је и игра ламкање. Обарено јаје се обеси и заљуља, а учесници у игри покушају да га ухвате зубима без других помагала.

Литература: Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Јелена Тешић, Водич кроз збирку ускршњих јаја, Београд: Етнографски музеј у Београду, 2004; Персида Томић, „Бојење и шарање јаја“, Гласник Етнографског музеја у Београду XX, 1957.